Удружење козака „Благовести“, Атаманска козачка станица „Љубић“ у Чачку, разговор са козачким мајором Мирославом Драмићанином
Миро, ми се познајемо, наша удружења, КС „Благовести“ и СКЦ Ћирица“ Београд, братска су, али реци читаоцима нешто о вашем, козачком удружењу.
– Удружење козака Србије „Благовести“,кодекс, статут и друге податке читаоци могу наћи на нашем веб-сајту http://srpskikozaci.org. За ову прилику само да истакнем да код козака нема ни себра ни кнеза, сви смо једнаки. А што се тиче нас у Чачку, са радом смо почели пре две године, до сада смо удвостручили чланство, тренутно има нас 21, најстарији по чину сам ја, М.Драмићанин, заменик је потпоручник Иван Гороњић. Бројност је задовољавајућа, с обзиром на услове које је потребно задовољити да би се постало козак. А услови су: препорука најмање два козака и свештеника; усвајање кодекса козачког понашања, јер бити козак је, пре свега,питање морала, храбрости и часности. Заклетва се полаже само једном у животу, у храму, цркви, и ако се прекриши искључење је доживотно. Заклетва се полаже на Јевандјељу које се за ту прилику износи из олтара. Тежина заклетве се можда најбоље огледа у последњим речаницама: „Ако прекршим реч и кодекс,, нека ме стигне казна Господа Бога и браће козака.
Деловање Козачке станице „Љубић“
Чачански козаци су обавезни да учествују у богослужењима и укупном раду цркве Светог Кнеза Лазара, која је и база наше станице. Лети таборујемо на Златарском језеру, бавимо се планинарством и алпинизмом, пливањем – на Богојављење смо у Овчар бањи пливали за часни крст иако је то било отказано, али ми, једини, нисмо хтели да одустанемо. Ту је и културно-просветна делатност у сарадњи са централом у Београду и нашим атаманом за културу, госпођом Љиљаном Медић-Булатовић, договорили смо сарадњу и са Србским културним центром „Ћирилица“ Београд, итд, итд.Главни атаман „Благовести“ је Стево Вранић, а ја сам задужен за станицу „Љубић“.
На ћирилици посебно устрајавамо.
Припремамо и Дане Дона на Морави, сливамо козачку реку у нашу, а биће и обрнуто. Седмодневно гостовање Донских козака у чачанском крају – и читавом Поморављу, да се упознају с нашом културном баштином и привредом, посебно пољопривредом. Омогућићемо нашим предузетницима и домаћинима непосредан сусрет,а надамо се и договорима о пословној сарадњи. Има много тога што предстоји, пратите наш веб-сајт.
Званично окупљање чачанских козака је једном недељно, после недељне литургије, али се налазимо и чешће, по потреби. А потребе има, знате у каквим временима живимо, а ми се, ајд’ сад „мускетарски“ речено, придржавамо се начела сви за једног, један за све.
Шта наш читалац треба да зна о донском козаку, вашој браћи? И, успут, како сте дошли у додир с њима?
Козака у свету има око двадесетчетири милиона. У својој отаџбини, Русији, махом су територијално организовани, тако да постоје донски, запорошки, тјуменски, забајкалски…козаци. Заједнички су им кодекс и начело да је сваки козак сваком козаку – брат.То се види и по здравици и поздраву, Любой казак! (За сваког козака!). Наша станица припада Донској козачкој војсци, Црноморском округу, Кримској заграничној војсци.
А како сте Ви, Мирославе, приступили козацима?
По препоруци пријатеља, прочитао сам Статут и Кодекс. Тамо сам видео начела којих се придржавам цео живот, па ми је природно било да их поновим и у заклетви пред браћом и Богом. С тим да сам приметио да сам постао бољи: престао сам да псујем, осуђујем друге, да се гордим (а морам признати да сам се неким стварима гордио), да се према другима – без изузетка – понашам с поштовањем, јер поштујући друге поштујеш и себе, и, пре свега, да пазим шта говорим, јер све што кажем морам и да остварим.
Коликио станица има у Србији и, ако може да се зна, њихова бројност?
Козачких станица у Србији има пет. Бројност припадника је око две хиљаде. Није много, али ми и не прихватамо сваког.
Носите ли униформу?
Углавном не. Није рат. Сада се боримо на културном, верском, спортском и привредном плану – свему што је везано за бољитак нашег, српског народа, јер ми смо заклети народу и Богу.
А Мајчици Русији?
Не. Русији су заклети руски, српски козаци су заклети својој отаџбини, Србији. Не кажем да ми на неки начин не враћамо дуг руским козацима и добровољцима, сетимо се многих који су живот положили у скорашњим ратовима на овим просторима, па и на Космету, борећи се на нашој страни,али у нашим срцима су Србија и православље на првом месту.
И за крај, верујем да питам у име многих, пију ли козаци? И шта?
Наравно. Квас, српске производње.
Хвала, атамане Драмићанину.
Душа Богу, живот отаџбини, љубав жени, част никоме. Хвала и Вама на разговору, брате пуковниче.
За Озон прес и СКЦ „Ћирилица“ Београд разговор водио
